Gledam te

 kroz malenu staklenu kuglu

  prepunu pahulja

  koje me prekriju

 kada me zatreseš

  i na tvome dlanu

 umiriš...

 Moj maleni svemir

 u velikom svemiru

 tvoje duše

 i tvojih zjena...

 Razbij staklo...

  Neka se  voda sjećanja

 po zidu razlije

  neka pahulje pokažu

 svoju neotopivost

 i ljudskom rukom stvorenu

 lažnu viziju nježnosti...

 Ništa ne postoji

 osim tebe

 i mene...

 Dopusti

 da zaplešem pred tobom

 posljednji istinski ples

 moje ljubavi

 i zapjevam pjesmu postanka

 koju nikad, kroz staklene zidove

 moga postojanja

 tvoje srce nije moglo čuti...

 Oslobodi me svojim dlanovima...

  Pusti me da se otisnem

  na daleku pučinu tvoga oceana

  a onda me svjetlom svojim

 natrag

 k sebi vrati,

 jer jedino kroz tebe

 do sebe

  mogu pronaći put...