Govor tišina nam

 

Oslonjeni leđima, jedno o drugo,

jer se jasno vidimo i bez gledanja,

na travi, dok sa drveća tek slavuj

pesmu svoju, i poneka ptica još,

dok zujanja, jedva čujna, vazduh

ispunjavaju, insekata, sa svih strana,

i vetrić tihi struji kroz grane,

osećamo se, kako dišemo, lagano,

povezano, u skladu sa tišinom,

koju zračimo, koja zrači, iz nas samih,

dok mi udišemo, onu spoljašnju,

protkanu cvrkutom i zujanjem,

jedva, jedva čujnom pozadinom.

Isprepletene energije nam, kao i -

odustvo misli, kao i opuštenost,

duboka, unutrašnja i spoljašnja,

naš neprekidni govor ćutanja,

dok osećamo se kroz disanje,

kroz energije koje u prepletu nam,

leđa o leđa, kroz disanje, koje,

kao da se prostire kroz šumarak,

kao miris koji se širi i obuhvata

sve oko nas, kao svetlucavost sama.

Mogu tako satima da nam se prepliću

ćutanja i tišine, koje zračimo iz sebe;

da uživamo u dubini povezanih duša,

u svemu, u našoj bezglasnoj bliskosti,

kao što su nekada, u Starom svetu,

ljubavnici uživali u beskrajnim,

razgovorima, čavrljanjima, pričama.