Pesnikinja, koja je ispisala

prvu knjigu duhovne poezije,

beležila je viziju,

na osnovu sećanja na sebe

iz mladalačkih dana:

devojka u plavom,

gleda u vrtloge tamnih oblaka.

Pesma, pripremljena skica,

za prijatelja Slikara,

za korice knjige.

Slikaru, nakon čitanja vizije,

najpre zabljesne pejzaž:

ograda od retkih

drvenih gredica,

uokviruje prostrani pašnjak,

planina na njenoj levoj strani,

snežni vrh.

Tamni oblaci zaklanjaju

ledeni snežni vrh.

Ako nađe takav ambijent,

kao osnovu slike,

sve ostalo bi, samo od sebe,

poteklo iz kičice.

Počeo da traži, usput,

u viziju uleti plavi medaljon,

koji sa grudi devojke isijava

plavu svetlost.

Boja plave odeće

počinje da bledi.

Došao do polja, podno planine,

sa snežnim vrhom,

seo na panj, kraj ograde

od drvenih oblica.

Treba da krene, i u tom polju

da traži plavi medaljon ...

Osmotrio je devojku,

koja je po prvoj zamisli,

stajala pred ogradom...

Ne, ne pristaje joj

plavi medaljon,

jer se svaka poezija

ispisuje dušom, a duhovna...

...Ta duša mora biti plava,

da kroz knjigu isijava plavu energiju.

Onda mu se samo od sebe

nametnulo zvezdano noćno nebo

kao jedino dostojna pozadina.

Devojka plave duše

lebdi nad svetom tame,

ispod zvezdanog neba.