Jačke gradišćanskih Hrvata u Kukuljevićevoj zbirci pjesama iz 1847. godine

Svitcke jačke se

va vi knjiga nahajaju

ke se rado va šopronskoj

Varmeđi jaču aliti

popivaju spisane va

letu 1840.

Jačka od junačke žalosti



Lipi moji časi, ke morem ostavit,

cesara pojt služit junačtva ostavit.



Rado b’ ga šal služit, da b’ si neg smil

tužit, za mojum rožicum ku ljubim na sercu.



Nedilju k noći smo se skupa ljubili,

a pondiljak k noći va tugi živili.



Po tujoj tujini moram ja putovat

a doma moreš ti va tugi prebivat.



Da b’ neg mogal moju rožu sobum jimat,

va tugi žalosti ne b’ smil ja prebivat.



Nimška zemljica je moje prebivanje

a koljnofskom selu bilo j’ moje stanje.



Rado bi stanoval, da b’ neg ljubu

jimal, ka b’ mene ljubila, na serci nosila.



Ča ću si već mislit od lipe

Ljubavi za moju rožicu ke ću se ja zbavit.



Zbogom mi ostani va vom lipom

Hipu, ter na me pomisli va soljdačkom žitku.



Peldu si sad zami od lipe ljubavi,

kad k vam selo dojdem zaran me spat spravi.



























Jačka od nosev jako ladajuća

va šopronskoj Varmeđiji



Jedan nos je velik drugi maljacak,

posluhni ki ovde ću je popisat,

ki je kakove spodobi kod moje pismo govori.

Nosi su hold nosi kot su stvoreni.



Za jednoga sam znal šlajfar, ga j’ vozil,

noga puti si ga j’ na brusi zbrusil,

na kvar mu j’ čuda puti bil,

cenat nosa je kraj zbrusil. Nosi su hold nosi / Kot zgora pridavak:/



Jedan šošter jimal je vražji nosac

Pet puti bil veći, neg jedan livac,

mogal je pet cenat spravit tubaka

va njega spravit. Nosi su hold etc.



Nut sopet je čuda okal tišljara,

jur već nigdor njemu tubaka ne da,

trešće šnufa piljenicu škrablju

jima kod kačicu. Nosi su hold etc.



Jedan sabol verli neg plantaf človik,

Šoproni vu lodni se j’ til bit uvik,

mervu j’ tobaka j’ til kušat

već ga ni tilo ništ ostat. Nosi su hold nosi etc.



A kolar siroma ni jimal nosa,

posuditi si ga j’ zel kod lončara,

on mu ga j’ poslat iz blata još većega

neg je sraka. Nosi su hold nosi etc.



Sopet za vražjega jesam ziznal ja,

koga surle jima čižmar s Klimpuha,

pred njim čizam šit ne more, ar mu

se brusa va škornje. Nosi su hold nosi etc.



Još sam vidil tri ne znam ča za jedne,

ćedu znam da bi ti ča z Galileje nosi,

s njim svidočili prik kloftre dužitski bili.

Nosi su hold nosi etc.





A pak bil je jedan vratar Šoproni,

ako j’ neg hiši bil nos ali vani,

sakim se j’ til veljek spoznat,

da mu da mervu pošnufat. Nosi su hold nosi etc.



Nut sad sam valoval skora sakoga,

nogi pak još jima i krastavoga,

šmerkav je neg su ovce, da si ljudi

jimaju nose. Nosi su hold nosi etc.



Na klanfara skore sam bil pozabil,

ov si je bil svoj nos na kotal prebil,

kotla ni mogal veće kraj dat,

cenat nosa j’. dal odrizat. Nosi su hold nosi etc.



Skoraj jimal nos veći neg je telo,

ar mu j’ karal pred njim koj mu ležalo

ka ko se j’ til užerati

nos ga j’moral spat peljati. Nosi su hold nosi etc.



Ji Železni sopet za jednoga znam

on ki panke nosi na noga

štimam nos mi ga sam uvajuje

na njega se popikuje. Nosi su hold nosi etc.



Sad su popisani vindar još ne si,

nut dost će ji biti ki su plečasti,

plečastiji neg je daska

nogomu raste van krasta. Nosi su hold nosi etc.



Neka bude sada kod je rečeno,

nogo ga j’nos kod je prase pečeno,

čerljeniji neg rak pečen,

sada ću prehenjat veljen. Nosi su hold nosi

kod su stvoreni.

















Jačka svitcka



Ne morem si zmislit, na mojem serdaci

Kudaj mi putuju si mladi junaci,

Ne morem te vidit, moj klinčac ljubljeni

Ki dan i noć jesi na serdaci meni.



Ali neka mi već tuge načinati,

ar će me rožicu tuga potrošiti.

Va meni rožica ništer veseloga

Dogle si ne vidim na placi miloga.



Kada si ja vidim rudoga klinčaca

Serce mi se gane i saka žilica.

Vesela sam roža serce ni na miru

Ča si ta moj mili drugu rožu zbira.



Ne zbiraj si mili ti druge rožice

Ar će meni puknut moje tužno serce.

Ne boj se rožica na serci te nosim

Noći ino va dne kudaj goder hodim.



Denas je sabota si mladi ljudi dan,

ali će li dojti večeras mili k nam.

Jur nisam bil kod vas ur će biti nogi čas,

povi mi rožica je li ti ča dug čas.



Ča bi mi bil dug čas kad je drugi kod nas

Kad je drugi kod nas s kim mi je kratak čas.

Poruči mi mila neg jedan vesel glas

Da se ne usuši moj rumeni obraz.



Da sam ti rožica tila poručati,

oš mi rusi til dojt pod vrata tucati.

Štimal jesam junak, da ne more biti,

da bi se mogal z rožum raserditi.



Turobnosti moje ja si ne dam poznat

Ali Bog je ne daj već nikomur spoznat.











Jačka od turskoga spahije



Čudno pripetenje na salumskom polji

ko se je zgodalo doli turskom boji.



Onde dva junaka od našega kraja

bili su vitezi Matijaša kralja.



Junak Novak jime, jednomu sej zvalo

negovo junačtvo krutoj močno j’ ostalo.



A tovaruš njegov ta Staniše Jive,

va svojem junačtvi sagdar verli ki je.



Ugerskom orsagu veljek tisk uz meju,

zizna turski junak za lipu Jelenu.



Nju bi bil rad jimat ta turski spahija.

ar sa turska zemlja njega je hvalila.



Da je junak takov, va njegovoj moći

sto ditičev pobit ne praha pomoći.



Jednuč se j’ spahija po Jelenu spravil,

zame zlatu sablju na put se j’ odpravil.



Va nje domovini ljude razignal je,

svojum desnum rukum divojku popal je.



Onda junak Novak, ta glas on začul je,

va svojem razumi on si razmišljuje.



Ča štimaš Jive Staniše govori,

ćemo jahat za njim njega nagovori.



Onda mi se šeću k toj staroj materi,

da te se smilovat majki ino kćeri.



Neka stara mati va žalost opasti,

još denas Jelena doma će ti cvasti.





Onda sede Novak na sojega konja,

oštro stisne njega, zlati ostrugami.



A tovaruš njegov ta Staniše Jive

on svojega konja nemilo trudil je.



Ča štimaš ti jive ovo su dva puti,

sad je misal moja s manum se raluči.



Ja ću pojt po desnom a ti poj po livom

ako još varaši Östergumi ni on.



Kada junak Novak Turkani zagleda,

oštro stisne konja k njemu jaše vreda.



Stani brate turski, ne budeš je peljal

i za tvoju ljubav nigdar nju ne jimal.



Onda turski junak čversto se postavi

i suprot Novaku sablju si pripravil.



Ča ćeš volit Novak, divojku pustiti

ali ćeš voliti su kerv iztočiti.



Ne ću ja odavljek divojke pustiti

ako budem moral sad ovde umriti.



Jedan ćemo živit, a drugi umriti,

sada ću se s tobum po junačku biti.



A divojka mila, žalostna je bila,

ar se kerv junačka za volj nje proliva.



Na to spukne Turak svoju zlatu sablju

da bi kanil odsič Novaku kraj glavu.



Hitro Novak spukne svoj mečak zeleni,

nebere spahija ti si mlahav meni.



Zeleni meč Turku va serce zatakne,

da spahi s konja doli na tla ferkne.



S prebodenim sercem s konja doli spaše

zame Novak konja sablju mu odpaše.

Gradišćanskohrvatske narodne jačke

iz Kukuljevićeve zbirke pjesama (1847.)

Harvatske tuge

(iz dolnje Austrije*)



Tuge moje tuge!
Da su moje tuge,
Kak su tuge druge!
Ali moje tuge,
Jesu jako težke:
Kad bi samo male
Na kamen spadale,
Kamen bi razbile
Na makovo sime.

_____

* Iz velikoga sela harvatskoga Cverndorfa.





Divojka se razgovara s bratovimi konji
(iz Cverndorfa u Austriji)



Jelena, Jelena, jabuka zelena!
Jošće nisi zrela, niti si juvena,
Neg ti budeš zrela, v pravi čas trgana.
Pod njom raste trava ditelina,
Nju je žela jedna mlada divojka,
Ča j’ nažela pred konje je vrgla:
Jiće! piće! moga bratca konji!
Zutra vam je daleko put putom,
Momu bratcu noste jubnu jabavku,
Našej majki jednu lahku lahkotu,
Našem čački jednu dobru dobrotu.




Prevarena Mara
(iz Maverlina* u Austriji)



Kade Mare v malin gre,
Onda sunce dole gre:
Malin mele pšenicu,
Junger ljubi Maricu:
Marica ne plači se,
Ja ti kupim žužničku
Deset lakat dužičku,
Prvi lakat za dukat,
Drugi lakat za novac.
Prvi kupil za dukat,
Drugi neje za novac.

______

*Völbersmauer, ne daleko od sěverne železnice.





Prva i druga ljubav
(iz Cverndorfa)



Moja prva ljubau
Črlenoga lica,
Druga moja ljubau,
Bljutavoga lica.



Prva šetala se
Va svili, bumbaki,
Druga šetala se
Va sribri i zlati.



Prva šetala se
Va svili, bumbaki,
Ašće je junaki
V oči odnašalo.



Druga šetala se
Va srebri i zlati,
Oždie* pa neće
Niedan pogledati.

______

*Još ti je? Ovdi je?





Verna draga
(iz Voreštana*)



Kada zora puca,
Sedla junák konja,
Stoper se počeu
Čižme obuvati.
Kome je ur došla
Stara matzbajati:
Stani sinak staani,
Ur su bieli dani,
Ož nisu zobali
Naši konji vrani.-
Ali su zobali,
Ali ne zobali.
Ož te me odviesti
K ruožici po ciesti...
Čuda sam uz prošau,
Svita i orsaga,
Malo sam si našau,
Momu srcu draga.
Sada sam si zibrau
Jednu uzku stazu,
Po koj sam si našau
vernu milu dragu!

______

*Hornštein u šopr. varm. na granici Austrije.





Tužan Uskok
( iz Varašdorfa* u šopr. varm.)



Žalostno nam spiva ta tica papuga:
Da će nas popasti, prevelika tuga,
Oh ni mi na svitu vernoga človika,
Ki bi zagovoril tužnoga junaka.
Ali sam va polji, ali sam va gori,
Jednako mi drhće srce v mojem teli.
Kuliko god puti, na otca pomislim,
Jino tužni sinak mater zaobličim.
I ako pogledam moje mile batce,
I oči obrnem na drobne sestrice,
Suzami su puni tužni oči moji,
Na se strani gledam, nigder nij pomoći.
Nemilo da ote junake loviti,
Nemilo vezati, v tabore voziti.
Pune su ulice, jimena mojega,
Ar pitaju za me, sakoga suseda.
Bil jesam veliko i lipo veselje,
Otcu i materi jedino ufanje.
a sada sam sebe moram zatajati,
Ako neću milih starjih zapustiti.
Pustina, pustina, široka pustina,
Primi me junaka, bud' mi domovina!
Nedaj me loviti, nedaj me vezati,
Ar želim neg starjih slabost podpirati.
Ako me očete, junaka vezati,
I onde nemilo, tužnoga skončati.
Mimo otca moga, hiže me peljajte,
Da njim ruke kušnem, meni dopušćajte,
Materi i bratom, i milim sestricam,
Prosim dopustite, da se preporučam.
_______

*Harvati ga zovu. Veliki Borisdorf.





Tužna draga
(iz Čunova u mošonskoj varmedji)



Po čunovskim mosti,
Teče voda,
Bistra voda,
Kade moja mila
Rubce perje.
Ne perje je mila
Zi vodice,
Neg je perje mila
Zi suzice,
Će ož nam Buog,
Buog pomoći,
Nam pomoći va dne,
Va dne v noći.







Prevareni
(Čunovska)



Na placi sam stal,
Premilo gledal,
Kadi je mila ruoža,
Koj’ bi (v) pelo* šal;
Tovaruš me je zval,
š njim sam (v) pelo šal,
uon se je s milum
Objameval,
Ja sams kraja stal.

_______

*U pelo iti znači kod ondešnjih Harvatah što kod Němacah ( das Fernsterln).

Bilješke je ispod pjesama dodao Ivak Kukuljević Sakcinski. Predočene pjesme prepisao A. J.

Svoje dojmove o Ugarskim Hrvatima Ivan Kukuljević Sakcinski (1816.-1889.) prvi je put napisao u Beču 22. lipnja 1842. godine u pismu Stanku Vrazu (1810.-1851.) koje je i tiskom objelodanjeno u Danici ilirskoj br. 27, tečaj VIII., (u subotu 2. srpnja 1842., str. 107-108). Tako u pismu, uz ostalo, čitamo: "Istina je, da onaj, koi je po Italii, po Němačkoj i po drugih daržavah putovao, na putu iz Harvatske do Austrie malo ili ništa zanimiva nenahodi; nu Slavjan, osobito Harvat, koi ovim putem putuje, ćuti u tom veliku slast, što svuda rodjenu svoju bratju nalazi. Dva čitava dana vozi se čověk, od Drave počemši do granice austrianske kroz Ugarsku, nu osim u okružju od četiri štaciah, nenahodi on nigdě žiteljah od ponosite karvi magjarske, jedini prostor od Mure do sombotheljskih poljah obitavaju Magjari; od Kisega počemši, do granice austrianske Vindpassing (Windenpass), stanuju sami tako nazvani vodeni Harvati, poměšani s Němci; nu znamenito je, da su isti ovi Němci u nošnji, u licu i u stasu spodobni samim Harvatom tako, da jednog od drugoga razlučiti ne možeš. Svi su krěpki, čvarsti, visoki ljudi, što me uvěk većma utvrdjava u misli: da su pradědi njihovi s bardah harvatskih sišli i naselili se u ovih krasnih ravnicah, možebiti u isto ono vrěme, kad su Mongoli, porobivši Ugarsku, u naših primorskih stranah grob svoj našli, i kad je kralj Bela IV. toliku silu našega naroda po Ugarskoj naselio. Čakavski jezik ovih Harvatah, njihov stas, njihova nošnja, isto ime vodeni Harvati (Wasserkroaten) utvardjava me u toj misli: jerbo zašto da se oni ljudi, koji stanuju po najlěpših ravnicah, daleko od svake velike vode, vodeni ljudi nazivaju? Věrojatnije će biti, da su oni od vodenih primorskih naših stranah ovamo došli, i da im je zato od susednih Němacah ime Wasserkroaten podato, što ista narodna tradicia naših Primoracah svedoči: jer se dobro sěćam, da sam nedavno u Grobniku pripovědati čuo, kako su po bitki mongolskoj žitelji od sela Podćudnića iz domovine svoje izišli, i u Ugarskoj naselili se; isto ime sela, koje su ondě utemeljili, bi mi rečeno, nu po nesreći zaboravih ga."