Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zjenicama.

Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.

Pokušaj da se osvrneš.
Svijet ima milione vrata.

Lijepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.

I sa obje strane te čeka
ogromna ljudska nada.

Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.

I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.

Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka ljetnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvjetovima.

Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cijela nebesa,
vidi široka krila svemira.

Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu točku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vrijeme
i u istom životu ne možeš vidjeti obje stvari.

Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.

I divićeš se raskoši prostora.
I vjerovaćeš da si obuhvatio beskonačno.

Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vjetra.

Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.

U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.

I bićeš uvjek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.
 
(Miroslav Antic)