Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.
Ko mjeri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih ljeta nas raspreda?
Šta od poštanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodušnost greške?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.
Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svijet ljepi, da tu počiva i grca
(Rilke)
bglavac
irida
