Jesil živa, ti, starice draga?

Živ sam i ja. I pozdrav ti šaljem.

Nek večernja ona svetlost blaga

Dom tvoj kupa neviđenim sjajem.

 

Javljaju mi da si zabrinuta,

Da te zamnom tuga stegla ljuto,

I da često izlaziš do puta

S iznošenim starinskim kaputom.

 

Da ti stalno u sutonu mekom,

Ista slika puni stravom tamu:

U kafanskoj tuči kao neko

Zario mi ispod srca kamu.

 

Nemoj više biti brižna lica!

Samo tlapnjom strašno mučiš sebe.

Nisam tako teška pijanica

Da bih umro ne videvši tebe.

 

Kao nekad nežan sam i sada,

Živim samo jedno sanjajući,

Da se opet iz ovoga jada

Što pre vratim našoj trošnoj kući.

Vratiću se kad nam bašta granje

U proleće belo isprepleta.

Ali nemoj opet u svitanje

Da me budiš ko pre osam leta.

 

O, ne budi odsanjani žamor,

Ne oživljuj šta je htela duša -

Odveć rani gubitak i zamor

U životu moradoh da kušam.

 

I ne uči da se molim. Neću!

Minulo mi prošli dani skriše.

Samo ti mi, majko, nosiš sreću,

Kao ti mi ne sja niko više.

 

Zato nemoj biti zabrinuta,

I ne tuguj zamnom tako ljuto.

Ne izlazi prečesto do puta

S iznošenim starinskim kaputom.