Vratio sam se umorne psihe.
Ušao sam u svoju sobu kao stranac.
Nakon niza mjeseci “uskiptjele uniforme” doživio sam pomak od normalnosti!
Na stolu pismo,
tvoje.
Bacam ruksak “pun vojničkog znanja” na pod,
uvaljujem se u stolicu,
i čitam...
Toliko malo se otkrivamo jedno drugom.
Skrivaš energiju sebe,
igraš se čarima vlastite mašte.
Ljubiš prirodu,
razmišljaš,
gledaš!
Zvao sam te,
za dlaku mi pobježe.
Muški glas izusti: “upravo je izašla!”
I trčao je za tobom,
ali brza si i juriš...
Pušim,
pišem,
na radiju Nick Cave – “Weeping song.”
Obožavam tu stvar,
diže u meni ljudskost u krik.
Boriti ću se za ljubav do smrti.
Moram naći put.
Možda mi možeš pomoći?
Ti sama to najbolje znaš.
Ljubav je igra umiranja i rađanja.
Možda si sretna?
Možda si sretna u zagrljaju Boga kojeg sanjaš.
Sigurno si opet uhvatila nekog muškog u klopku smrti strasti.
Ne znam.
Ja sam tu,
u sebi,
sam sa sobom,
spreman na sve.
Čekam te na startu puta u novu svijest i novu ljubav.
Čekam,
zbog naborane prošlosti bodljikavog trnja,
što stvarnost mi stvori.
Inače bih te srednjovjekovno uzeo,
na silu,
u potpunost.