Pismo
Kad razmišljam o tebi obuzima me nežnost,
veća nego što mogu podneti, ponekad,
i zato ćutim, promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, beležim svakoga dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje:
najpre ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk devojčice koja plače,
oblina trbuha poput hleba toploga,
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sena.
Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš
i poželim da te čuvam
kad padne veče, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvome prozoru
ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svetlo, u tami
ne mogu te odvojiti
od sebe sama.
Zvonimir Golob
bglavac
irida
