Mi se sada spremamo sve više

U blaženstva kraj, u tihi kut.

I meni se možda skoro piše

Zemne prnje da skupljam za put.

Mila šumo, brezovo drveće!

Zemljo! Dole, gde se pesak sja!

Pred tim mnoštvom što odovud kreće

Svoju tugu ne znam skriti ja

 

 

I suviše voleh živovanje

Koje dušu oblači u put.

Mir jasiki što razmiče granje,

Zagledan u vir zlatnožut!

Predavah se mnogom snu i želji,

Mnogu pesmu nadahnu moj plam,

Pa mi na toj, na čemernoj zemlji

Sreću znače dah moj, život sam.

 

Srećan sam što ljubio sam žene,

Cvet i travu gazio kroz dol,

Životinja bratski svet zbog mene

Što nikada ne oseti bol.

Znam da tamo ne zri šumsko cveće

Nit raž vije svoj labuđi vrat,

I zato me pred mnoštvom što kreće

Uvek hvata užas nepoznat.

 

Znam da tamo kada magla bludi,

Kroz nju njiva ne zlati se splet.

Zato su mi baš i dragi ljudi

Koji sa mnom idu kroz taj svet.