DIVLJI LABUDOVI

   

       Svu noć je vjetar duvao

       i bjesnila oluja,

       podstičući plamen moje čežnje.

 

       U zoru, kad je svanulo,

       pošla sam na balkon, gdje sam nekoč

       čekala svog dragog.

 

      

 

       Još je uvek kišilo i nabujala rijeka

       valjala je odasvud panjeve stabala.

       Ali moje boli ne htjede da ponese...

 

       I dok sam tako maštala,

       gledajući u vrtu usnule božure,

       odjednom začuh nad sobom

       pjev divljih labudova.

 

       O, ptice drage! - zaplakah

       i spustih im na krila dvije vrele kapi suza

       Ponesite ih onome, što me tako muči