PREBLIZU SAM

Preblizu sam da bi me sanjao.

Ne lepršam nad njim, ne bježim mu

pod korijenje drveća.

Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.

S mog se prsta ne kotrlja prsten.

Preblizu sam. Velika kuća godi

a ja ne vičem upomoć. Preblizu,

a da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.

Preblizu da bih mogla ući kao gost

pred kojim se razmiču zidovi.

Više nikad neću tako lako umrijeti,

tako posve izvan tijela, tako besvjesno,

kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,

preblizu. Čujem psiku

i vidim ljeskavu ljusku te riječi,

nepomična u zagrljaju. On spava,

pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj

blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom

nego meni koja ležim uza nj.

Za nju se sada u njemu prostire riđolisna

dolina, zatvorena osnježenom planinom

u plavetnom zraku. Ja sam preblizu

da mu s neba padnem. Moj krik

samo bi ga probudio. Jadna,

svedena na vlastitu pojavu,

A bijah breza, bijah salamandra,

i svlačih sa sebe vrijeme i atlas

prelijevajući se bojama kože. Mogla sam

milostivo iščezavati pred začuđenim očima,

što je blago nad blagom. Blizu sam,

preblizu da bi me sanjao.

Ispod glave usnulog izmičem ruku,

utrnulu, punu nestvarnih iglica.

Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,

svrgnuti sjede anđeli.