Misli se roje,
hoce po svome da kroje.
Lutaju svuda,
upucuju me ne znam kuda.
Pratim ih u stopu
al mi izmicu nestalne
putuju, tuguju, luduju, pjevaju,
i sve tako u nedogled.
Vidjeh , nema puta
tome morat cu od sada po svome.
Pa zar misli nisam ja,
ne, jer se izgubih sva.
Ako ih pratih,
pozornost ispratih.,
u njihovim stranputicama
se razbih medu liticama.
Osjetih se sama u toj gomili
otrgnuh se toj silini,
Dignuh glavu gore odlucno
i trazih nesto bolje, poucno.
Zavirih u nutrinu svoju,
otkrih blago moje.
Sto me stoljecima ocekuje,
i nad menom bdije.
irida
bglavac
