I

Idem putem života i nosim u duši ogledalo kao duša toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.

Ono od pogleda mrkog potamni i gorčinom se prelije. Zla reč kao trn uvek krvavo zapara njegovu belu dušu. Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i zaledi se.

Ali svakoga jutra osvane ono kao duša toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto; samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim uvek: nove, zagonetne šare lagano drhte u njegovom dnu.

Ja nosim u duši čudesno ogledalo. Ono i toplije biva i sve lepše ogleda što je više puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle reči zaparano bilo, od osmeha hladnog sledilo se; samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke šare lagano drhte.

II

Ja nosim u duši živo ogledalo.

Čas se blista srebrnom belinom daljina, čas u njemu istopi se mesec i ode, čas se zlâti toplo kao ruža.

Sve tako dođe u njega i ode; samo u središtu njegovom gori večno nepromenljiv sjaj.

I niko ne zna otkuda on dolazi.

Nije ni sa zvezde- kad je nebo kao zemlja crno, trepti i tad središte moga ogledala.

Nije ni sa sunca - i u jesen gori središte moga ogledala.

Nije ni sa moga srca- i kad je ono mutno, svetli toplo središte moga ogledala.

III

A jednoga dana, znam, razbiće se živo ogledalo moje duše.

Volela bih da to bude kraj mora, pa da ga talasi odnesu. U moru je jedino dovoljno lepo i dovoljno neveselo.

Volela bih da ode daleko na pučinu, gde nema više ni dna, ni neba, ni zemlje,ni obala.

Volela bih da na putu u mir ne sretne ni jedra, ni krila, ni mirise bilja što na zemlji raste.

Jedino u moru je dovoljno lepo i dovoljno neveselo.

IV

Idu pokraj mene ljudi stazom života i nasmeju se zbog čega bih se ja rastužila, i gde bih ja ruke na srce sklopila, oni ih rašire.

Idem putem života i sve mi je gorko što se ljudima gorko ne čini; i sve u rumenom cvetu radosti osetim teški miris bola.

Idem stazom života usamljene duše i nije mi žao što su tuđe radosti radosnije, što su moje gorčine gorče, što hladnoću neke svemoćne ruke osećam između svoga srca i života.

I samo bi me moglo rastužiti ako su zore rosnije, a sutoni sumorniji nego što se meni čine.

V

Sede u penastoj šumi maslinovoj žene i ljudi i drže u ruci po cvet, i do mene dopiru razni gorki, opojni i nežni mirisi.

I vidim kako oni što imaju u ruci gorak cvet zagledaju u njega duboko.

Drugi, strasnim mirisima opijeni, sanjaju zemlju. I puno detinjastih ruku kida krunice nekog cveća i nežan miris rasipa.

A slušaju svi, svi slušaju more.

Neki čuju samo penušavi šum venčastog obalskog talasa.

Neki slušaju zadihani i neprekidni juriš dalekih putnika pučine.

I nekoliko njih zamišljeno osluškuju kobni mir dubina.

VI

Idem stazom života, a preda mnom i za mnom idu ljudi i šire ruke radosno.

Svi vide kako trepti sunce u mreži paukovoj kao zvezda, i greje iz kamenog srca stena, i miriše žarko u punim leta cvetovima.

Svi vide kako i pod morem gori ono, ogromno i zlatno, i u vatrene ruže progoreva.

I osećaju lepo svi da je ono toplo srce života, i da sve ima rumeni odsjaj njegovog osmeha.

Samo jedan mladić očiju neveselih gleda kako se voda kobno crni između dve hridi, i misli: kako dragu zbog lepote te strašne vode nije nikada poljubio.

VII

Kao beli vodeni cvet jezerom luta mi po duše ogledalu davni beli dan.

Pod zlatom sunca pobledeo mesec sanja kao usamljen malen oblak.

I sve je kao oblak belo.

I bela devojka što pliva kraj obale;

i san dečaka što sa vrele hridi gleda u nebo, gde se oblaci grle tiho i nestaju jedan u drugom;

i jutarnja bela tuga što sneva u meni.

VIII

Idem putem života, a preda mnom ide blistavi odsjaj ogledala što ga nosim u duši; i sve, pre nego što me ugleda, liči na mene i čeka me.

Ali ja ne gospodarim zračnom zenicom svoje duše: nečija nevidljiva ruka njen topli zrak pošalje često putem kojim ja nisam htela poći.

A ja se zamislim, radosno osvrćući se na plavičasti breg iza koga će se mesec javiti.

I zar mi može žao biti ako ima neka nevidljiva ruka koja i mesec i zenicu moje duše vodi putevima koje sama opisuje?

IX

Idemo polako kraju nas dve hodalice kroz lepotu, i najrođenije što imam to mi je duša.

Ali ni ona, najrođenija, nije sasvim moja.

Ona može, dok ja plačem, da talasa radošću koja sa mnom nema veze.

I na nju često padnu senke nečega što mene nije nikad zabolelo.

Ja onda ćutim radosno i gledam kako nebom našim plove oblaci.

I zar mi može žao biti ako ima nekog dalekog od koga moja duša zavisi i ko sa visina svetle drhtaje u nju spušta, kao i zvezde u vodu?

X

Ćudljivo je ogledalo što ga nosim u duši.

Njegove oči ostaju mirno sklopljene onda kada ih ja preklinjem da se otvore i da za trenutak zaustave ono što prolazi.

Koliko tako dana bliskih nekad mome srcu nikada se više neću setiti!

Koliko tako mene same je umrlo već i nije ušlo ni u zemaljsku večnost moje duše.

Pa se pitam da li će bar ono što živi sada u meni lutati iza mojih kapaka, u večnosti neba očaranom snu.

Da li će zračno ogledalo moje duše samo prividno iščeznuti u neko more svetlosti, kao zvezda kad dodje dan, ili će njegove zagonetne tanke šare bolno zadrhtati i zamrsiti se sa paučinastom mrežom mraka?

XI

Čega li sam sen ja, prolazni putnik kroz ono što prolazi?

U meni ima neprovidne i zelene pomrčine prašuma.

U meni katkada peva nešto kao strašna tica u ponoć.

A na obali moje nevesele duše cveta cvet što voli sunce.

Odakle li sam ovde došla ja, čuvar najvećeg blaga namenjenog večnosti?

Mirisi livade kao da me opominju na moju davnu domovinu.

Senke oblaka kao da su nekada ležale mi na duši.

Kao da su me nekada mrtvu vetrovi nosili kroz tužne doline.

XII

Idem putem kojim proći neću više nikad.

Nikad - pučina tajanstvena i beskrajna.

Nikad više večerašnja ja neću čuti železnu mrežu cvrčaka na zarobljenom šumu maslina.

Nikad više zbog istog bola neće mi more mirisati daljinom i tugom.

Nikad - pozdrav gorki kojim ja noći svake pozdravim svoje srce.