4.

Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.

Mozda to znači ući
u unutrasnjost tišine.

Mozda to znači postići
ono što ne moze svako:

da život ne bira nas,
vec mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najčudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustoš
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom nežnošću
jedne predivne lude.

6.

Zato bezim od kuće.

Nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.

7.

Onda pridješ i kažes mi :
tata, idemo kuci.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, vec u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kazu: jos nista ne shvataš
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
moze postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplaše
pegave oči lisca
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonačnost,
prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možes da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,
zasadjena ko jagode.

U redu, idemo kući,
gde su svici komete
naseg malenog kosmosa,

gde smo naćinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvezdje Vlašića.

11.

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.

četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i čiste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.