Tikve, ko tikve,

 svuda ih ima,

 po baštama

 i bunjištima,

 pa izrastu na tijelu,

 umjesto glava,

 pa košticama probaju da shvate

 kako se to ono

  treba ponašati,

  ljubiti, voljeti,

  sanjati..

  Okolo rastu

  i male tikvice,

 tek slatke male,

 prazne glavice,

 koje ipak, eto,

 nečemu služe,

 pa se žrtvuju za opće dobro,

 i za ručak nekom

 posluže..

 Ima i strašnih,

 velikih tikvana

 pokondirenih, razvikanih,

 kojima nitko ravan nije,

 pa se kotrljaju,

 i u prve redove se guraju..

I trse se,

 prse,

 da budu u važnoj

 tikvinoj eliti,

 pokušavajući

 svoje koštice sakriti..

  I tako,

 večer dođe,

 kad sve tikve

 smijati se trebaju,

 a neke to ne znaju,

 pa osmijeh zalede,

 krivo usta narede,

 i od smijeha prosta

 samo maska posta,

 i odjek praznine,

 i glas šupljine..

  Ja, ko ja,

 nisam tikva poznata,

  niti tikvica-žrtvica,

 iz ove priče,

 druga sam vrsta,

 i nikakve tikve

 na mene ne liče..

 Ja čekam ponoć,

 koja nikad neće doći,

 i čuvam ljubav,

 koja nikad

 neće proći...