Dok je povrsina mirna,
srce uznemireno biva.,
jer misli njegovu slobodu kroje
spoticu se, uspinju i obzore boje...

Kovitlaju se u nastanku,
razvijaju price sve u detalje,
svaku sitnicu, svaki atom,
bilijune puta okrenu i svinu...

I plesu i rone,
i nose istine svoje.
Lete misli prostranstvom praznim,
sloboda im na celu pise...

I dok povrsina,
kao ljuska jajeta tanka,
u svom postojanju stoji,
misli se uzdizu i kroje...

Puce ljuska,
pitam se zasto,
suza se otkriva,
a misao se skriva....

Premazuje krhotine,
skuplja prasinu,
ispisuje pravdu,
cak i pohvalu daje...

I sve dok sam misao ta,
sve dok lutam s njom do dna
po zadnje zrnce njene prasine fine,
ne , nemam slobode ja....

Zato.,stadoh,
ukopah se ,
ukipih,
prokipih,
al se ne makoh...

Stojim i gledam.
nestade misli,
nestade povrsine,
ostade samo,
samo,
mir...

i, sad idem dalje...
s njim....