svi povici, vijesti, sve je gnjavaža,

sve šarena ambalaža da skrene se pažnja,

sa onog šta je važno, sa onog šta je bitno,

sa onog šta u novini uvik piše sitno,

al čini se, stvar je prirodno takva,

većina je žedna samo kruha i spektakla,

i društvo obilja, kloniranog bilja i mesa,

sitna masa žedna cuge i seksa, i zabave lake,

al utjehe su kratke,

brije, r'n'b i cajke kad su začepljene čakre.

simulirana zbilja puna strasti,

atrakcija, životi su plod tuđih kalkulacija,

a njihov stvaran svijet u stvari nije stvaran

jer je umjetno stvaran, šareni paravan,

iza njega svit prazan, siv ka i duše,

guše me karakteri, hladni frižideri

i vidim perverzne scenarije,

da živi se u strahu i troši na pizdarije,

programirane volje ne znaju za bolje,
misle da je bolje gazit onog tko je dolje,

moć i kontrola pasivne populacije,

dok korporacije spremaju okupacije,

u ime pravde, morala, Boga, nije bitno koga

kad je profit iznad toga, potribna je sloga,

svi u nove bitke pa medijske vike

bude animalne instinkte, i nije paranoja,

nije sprdnja, u misec dana se može proizvest opća mržnja,

dresura emocija, lukavi naputci,

većina nema život bez daljinskog u ruci,

u svitu punom tuge, nestaju duge,

vozimo se vlakom priko staklene pruge,

a vlakovođe pjene, grče se od napora,

oplođuju kapital, glođu svit poput štakora,

sišu i crpe, oru poput traktora,

uništit će slipo sve šta je lipo,

misle da mogu svemu prikačit broj,

u stvari ne misle oni, to kroz njih misli stroj,

ne znaju, istina nije od faktora već u dahu lahora,

u ruhu od metafora, nije u dolini već u pustari, divljini,

u spilji iza slapa, klesana u stini,

e oni još više je prekriše, skriše,

tu piše: čovik je ipak nešto više,
može dić se iz blata života od rata do rata,

povuć kočnicu vlaka, izać vanka,

di priroda je sirova, di čovik nije surogat,

di postoje boje, tu dođe među svoje