Nešto me pikne
oko srca,
malo me štrecne
pa začas prođe,
a onda opet
poput žice violine
čuju se tihi zvuci.
Svi oko mene
pitaju se,
kakav to zvuk
odjekuje?
A ja im tiho, tiho šapnem
da moje srce jadikuje,
jeca od boli, od tuge,
jer njega nema.
Nedostaju mi njegove ruke
i topli zagrljaj oko ramena.