Ne znaš ti,
o, kako ne znaš,
koliko je ognjena glazba
moga srca,
moje duše...
U trenu bi sažgala
sve tvoje napisane
stvorene simfonije...
Gledaš me ispod oka,
i uživaš u svojoj vatri
misleći da jače nema...
Ja se smiješim,
ćutim,
i čekam
da ti zasviram
kad svi napuste
koncertnu dvoranu
tvoga života...
Ne...
neće to biti kraj,
dotaknut ćemo bezdan crveni,
bezdan crni...
Crveni,
kada se užari vrelo ugljevlje
naših dodira,
crni,
kada nestanemo
jedno u drugom
u vlastitoj igri
nepostojanja...