U šumi zelenoj,pokraj starog hrasta

pronađoh čudno složene grane

iz krošnje ,odprhne jedna uznemirena lasta

jutro je svakog trena ,trebalo da svane

 

Stojeći tako,na razmeđi noći i dana

naslutih.. da nevidljive vile nisu daleko

idući kroz šumu, bez nekog plana

u travi ,vilinski  put na mene je čekao

Prepoznah ga srcem,prepunim mira

oko mene su bili... neki čudni oblici

tiha je muzika... stala da svira

možda je Pan prebirao note ,po nevidljivoj žici

 

I jezero malo ugledah,zaiskrila je voda

sunce u tom trenu, iza oblaka proviri

šuštanje sam čula,bića vilinskog roda

po šumskom cvijeću,rasuli se leptiri

 

 Na kamen sam sjela,kraj vilinske staze

oko mene se magla, stala da stvara

možda to vile ,na mene paze

da ne ostanem nikad, bez pjesničkog dara