U dnu moje duše,

ali ona mi je otvarala oči ranim jutrom.

Zagledao sam u trave i u mahovinu na kamenu,

dizao oči u vis i spuštao ih na zemlju,

propitivao tragove i putovao iza obzorja

dubokim stazama snova

i kamenitim uzbrdicama stvarnosti.

 

Možda me znatiželja sokolila

da ispitujem kuda vodi put

i da se pitam zašto stremljenja u vis

završe tako jadno,

zapečačena kamenom na otvoru u podzemlje.

 

Kušao sam učiniti korak više i korak dalje

ali bi mi se samo omakla koja riječ više,

što me nije podizalo, nego mi je rezalo krila

pa sam od orla što želi u vis da bi vidio daleko

pomalo postajao pozemljar koji samo umišlja da leti.

 

Pa ipak, ponekad mi se znatiželja opet budila,

kao kad iznenadni čuh vjetra raznese pepeo

i opet se zažari oganj i zaiskri tračak vatre

u sivilu osušenih okrajaka...

 

Jednog ljetnog dana taj me tračak znatiželje

potaknuo da poslušam i da pokušam.

 

Ante Meteljan