Treba zatim razmotriti vaše nazore o slobodi.
Nebo bez gospodara pretvara se u blato.

Jedno je sloboda sagledavanja života,
a drugo sloboda življenja tim životom.

Jedno je sloboda puštanja nekog u visine,
a drugo sloboda hvatanja za vazduh, da se ne padne.

Jedno je sloboda pravljenja krilatosti,
a drugo sloboda letenja samo u pravcu tuđeg sna.

Kako da budem dobra ptica?
Trebalo je izdržati. Nebo je to, moj stvoritelju!

Tamo je svako sam sebi i gnezdo i zavetrina.

I treba,  najzad,  razmotriti,  rekla je zabrinuto,
zašto ste me proglasili vrhuncem svoga dela.
Nije li to nekakav rđav znak:
znak da ste bili zadovoljni?

Niste vi mene izvajali od peska,
nego od svoje nesigurnosti.
Pesak je bio tu tek da me učini vidljivom;
nešto kao lepota rukopisa.

Otresla sam sa sebe taj nepotrebni oblik,
i sad sam vaše bezobličje.
Nisam ja vaša ptica, već vaša pukotina,
kroz koju su svi propali između dečaštva i mladosti,
a niko ne pamti kako.

U mnoštvu mojih novih navika
postoji i malo poštenja; dužni ste da mi kažete
kako ste završili sebe kroz mene nedovršenu.

Tvorac moze da izgubi dostojanstvo pred svima,
jedino ne sme pred svojim delom.
Morao sam da ubijem tu pticu.

Stvarno je imala pravo: postojim - to nije naučno,
nego moralno pitanje.

Ništa nije toliko širom otvoreno kao nebo,
a uvek mi je bilo i lakše i prirodnije
da bušim čelik i druge sabijene strukture,
da rijem tunele kroz planine,
nego da prođem kroz nevidljivo.

Jesam li nemoćan ja, ili su nemoćne moje navike?

Ako hoćeš da živiš u skladu sa samim sobom,
ćuvaj se harmonije kao ujeda koralne zmije.

Usaglasiš li sebe sa nekim opštim ritmom,
opraće se koža tvog sopstvenog, tvog jednog.

Počeće raspadanje, prskanje i rastakanje.
Istopiće se u bezobličje.

Smrt je sporazum pojedinačnog gibanja
sa pulsiranjem opšteg.

Ko zna koliko živih uopšte nije živelo.

Mozda se svaki dan srećeš sa nekakvim mrtvacima
udešenim da izgledaju kao živi.

 

Uspostaviš li nesklad,
uspostavio si sebi omot i sadržinu.

Koliko si za svemir neupotrebljiv i stran,
samo toliko si i ti neki svemir.

Zato se kaže:

ako hoćeš da budeš u srcu čovečanstva,
moraš da budeš van njega.

Koliko si za ljude neobjašnjiv i čudan,
samo toliko si i jasan.

Samo toliko si i ti neki čovek.

Mirislav Antić