PROČITANO

722

PUTA

OD 14.01.2018.

Meni i tebi, samo pjesma osta..

Zaželjeh zaviriti u poeziju pjesnika, koji su iza sebe ostavili trag vječnosti..Ljepota njihovih izričaja, koja je možda još uvijek neotvorena na nekim policama.. Pjesnike izabirem nasumce, kako osjetim da me dotiču u pojedinom trenutku...

STEVAN RAIČKOVIĆ

KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

ČAMAC U RITU

U rit, sve dublje, ulazi crni čamac
I na njemu se, gle: i moj život probija izmeñu
vrba.
Zaobiđimo natrulo deblo što čuči kao samac
Obrasto u mahovinu i sa stotinu grba.
Prema skrajnutim lopočima ili gde?
- da uputimo naš pramac!
Zašli smo ovde da se mir i niz nas slije
Al tek se u njegovom srcu, gle: naš bol
rasprskava.
Okolo nas su stvari, ko nikad, najistinskije,
A naša se bit meñ njima ko pesak potkopava:
Čamac je crn od katrana, a život naš - kakav
li je?
Već danima sam u ritu (tek slušajući ptice i žabe)
Skupljao po kap melema u oko, u uho, u grudi,
Al izvrgnu se tišina u kandže koje grabe
I melem posta otrov od kog se tiho ludi
A moje snage - bez pravca, otupljene i slabe.
Sad gledam: vode su mirne - to trske drhte iznutra
Kao što se njišu devojke, same, iz svoje
mladosti.

Daleko je grad - ali krenuti u njega već sutra
I utonuti u život: u zaborav do kosti!
(Ove reči, kao paniku u sebi, ponavljati do
jutra.)
Ovo je tek svet bez pravca: tonući sve dublje
Između travnatih ada, izgleda - zalutali smo.
Ne vredi sad širiti oči nit veslo stezati
grublje
Već jednostavno: čekati sunce (kao spasonosno
pismo)
Da kroz rupu u krošnji zapali svoje zublje.