Za ime Bozje, ne daj se zavarati. 
Pretvaram se da sam siguran 
da je sve med i mleko oko mene 
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra 
da je sve mirno i da sve kontrolišem 
i da ne trebam nikog. 

Ali, ne veruj mi. 
Možda se čini da sam smiren, ali 
moja smirenost je maska 
uvijek promenljiva i koja sakriva. 
Ispod nje nema spokoja. 
Ispod nje je zbrka, strah i samoća. 
Ali, ja to sakrivam. 
Ne želim da iko zna. 

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti 
i da će me otkriti. 

Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio 
nonšalantno, sofisticirano pročelje, 
da mi pomogne da se pretvaram, 
da me zaštiti od pogleda koji zna. 

Ali baš takav pogled je moje spasenje. 
Moja jedina nada i ja to znam. 

Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje. 
Ako sledi Ijubav. 
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga, 
od zatvora što sam ga sam sagradio, 
od prepreka što ih sam tako bolno podižem. 

To je jedino što će me uveriti u ono u što ne mogu uveriti sam sebe, 
da uistinu nešto vredim. 

Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se. 
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje, 
da neće uslediti Ljubav. 

Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati, 
a tvoj bi me smeh ubio. 
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim, 
i da ćeš ti to videti i odbiti me. 

Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja 
sa sigurnim pročeljem izvana 
i uplašenim detetom unutra. 

Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski, 
a moj život postaje bojište.

 
Dokono ćavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora. 
Kažem ti sve, a zapravo ništa, 
i ništa o onome što je sve, 
i što plače u meni. 

Zato kad sam u kolotečini, 
neka te ne zavara to što govorim. 
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.

 
Što bih voleo da mogu reći, 
što zbog opstanka moram reći, 
ali što reći ne mogu. 

Ne volim ništa kriti, 
Ne volim igrati umetne, lažne igre, 
želim prestati s igrama. 
želim biti iskren i spontan tako biti ja, 
ali mi ti moraš pomoći.

Moraš pružiti ruku 
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.

 
Samo ti možeš iz mojih oćiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca. 
Samo me ti možeš prizvati u život.

 
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš, 
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš, 
moje srce dobije krila, 
vrlo mala krila, 
vrlo slaba krila, 
ali krila! 

Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene. 
Želim da to znaš. 

Želim da znaš koliko si mi važan, 
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe 
ako tako izabereš.

 
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih dršćem, 
samo ti možeš ukloniti moj zid koji sam sagradila oko sebe, 
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike, 
i nesigurnosti, iz mog usamljenog zatvora, 
ako tako odlučis. 
Molim te odluči. Ne mimoilazi me. 

Neće ti biti lako. 

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.

 
Što mi bliže priđeš 
to naglije mogu uzvratiti.

 
To je nerazumno, ali unatoč tome što o ćoveku kažu knjige, 
ja sam često nerazuman.

 
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.

 
Ali rekoše mi da je Ljubav jača od snažnih zidova, 
i tu leži moja nada.

 Molim te pokušaj pobediti zidove 
čvrstom rukom 
jer dete je vrlo osetljivo.

 
Ko sam, možda se pitaš?

 
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.

Jer ja sam svaki čovek na kojega naiđeš

 
i ja sam svaka žena na koju naiđeš. 

Charles C. Finn