Mali Vilenjak
Vračao se kući uhvatio ga mrak
Vjetrovi što pušu razhladili zrak
Biće jedno sićušno u zaklonu svom
Čeka svitanje pa da krene u svoj dom
Sa neba beskrajnog svjetluca slabi sjaj
A on zalutao iako mu poznat kraj
Šuplje drvo pruža topao zagrljaj
I tiho mu šapuće,čekaj sunčev sjaj
Lišče pada sa drveta od naleta vjetra
Zavijanje zvijeri strah u kosti tjera
No taj mali Vilenjak iz zaklona svoga
Ne brine zbog toga,na sigurnom je on
Jutrom kad će sunce svanut, kada dođe dan
Krenuti će dalje, bit će siguran
Dok tako čeka na oči mu dolazi san
I sam se sebi smije što je tako nespretan
Zalutao sam u prostranstvu tom
A poznajem ga dobro, to moj je dom.
bglavac
edin.kecanovic
