Samo zaljubljivanje kao da nam je ulazak u neko uzvišeno stanje. Stanje skoro stalnog poetskog nadahnuća. Osoba u koju se zaljubimo - u našoj percepciji dobija status uzvišenosti.

I - to traje sve dok ima SPOLJAŠNJIH POTKREPLJIVAČA našeg uzvišenog stanja.

Dok nam se osoba u koju smo zaljubljeni - prikazuje u najlepšem svetlu. Ili - sve dok nam je NEDOSTUPNA!

Vremenom, ako imamo kontakte sa voljenom osobom, počinju i kod nje i kod nas da probijaju psihološki mehanizmi koje smo, u ime zaljubljenosti, držali pod kontrolom; ili mehanizmi za koje, jednostavno, nije bilo prilike da se ispolje. Nama, često i bez  racionalnog povoda, počne da smeta ili da deluje nesimpatično najpre ponešto, a onda i sve više tih momenata kod voljene osobe. Tu probijaju naši mehanizmi. Voljena osoba, takođe, može da počne da pokazuje neko svoje drugo lice, neke crte koje ili nije pokazivala ili za koje nije bilo prilike da se pokažu.

KRUNE SE SPOLJAŠNJI POTKREPLJIVAČI, i - ljubav počne da sahne.

U ljubavima koje nisu, kao što se kaže, ni realizovane, zato što nije bilo kontakata, ili ih nije bilo dovoljno da se međusobno prikažemo u punom svetlu - upravo sve to može da bude stalni potkrepljivač, koji omogućava da u ovom slučaju ljubav traje dugo, mnogo duže nego u slučaju realizovane ljubavi. Zato se negde i kaže: da su najveće ljubavi one koje se nikada nisu ni ostvarile.

Naravno, uvek i u svemu ima odstupanja, ovde je u pitanju opšti  tok razvoja osećanja ljubavi, tok koji verovatno može većina nas da potvrdi na osnovu svog i iskustava osoba koje poznaje.

U braku, ako on proizađe iz ljubavi, vremenom se ljubav prometne: ili u neki pomalo bezličan korektan odnos dvoje životnih partnera koje „razne stvari“ povezuju (seksualnost, deca, zajedničke porodične obaveze i interesi, itd.); ili u odnos koji može da se kreće do razmera međusobne netrpeljivosti i čak mržnje.

DA OSEĆANJE LJUBAVI U POSTOJEĆEM SVETU NIJE ILUZIJA, SVAKAKO DA BI ONO, KADA SE JEDNOM JAVI, BILO ISTOG ILI SLIČNOG INTENZITETA VEOMA DUGO, MOŽDA ZA CEO ŽIVOT. I vezano upravo za osobu koja je ljubav izazvala.

Na jednoj strani, javljanje ljubavi svakako je buđenje našeg sećanja na iskustvo Ljubavi iz nekih širih ili viših dimnzija Postojanja. Osoba u koju se zaljubimo - samo inicira da iz nekih dubina našeg bića izroni to sećanje. To možda najbolje možemo da uočimo u slučajevima kada nam se vremenom, kad „dođemo k sebi“, osoba, koja je u našoj percepciji bila idealna, odjednom pokaže takvom, da se sebi čudimo - „Gde su nam bile oči?!“.

Na drugoj strani, u postojećem svetu mi se uglavnom međusobno privlačimo na osnovu karmičkih dugova ili nerazrešenih karmičkih odnosa. To je u braku najočiglednije u slučajevima većih razlika u karakteru, vrednostima i ciljevima. Takav brak, da bi se uopšte zadržao, mora da se zasniva na međusobnom trpljenju. Kada takav odnos i trpljenje postaju na jednoj strani ili obostrano nepodnošljivi, dolazi do razdvajanja.

U postojećim „sistemima“ odnosa na Zemlji - najviše, u vezi sa ljubavlju, trpe oni koji imaju jaku potrebu za ljubavlju, koji mogu reći kao Antigona: „Za ljubav ja sam rođena“.

Da li takve osobe mogu nešto da promene? Da se ta njihova potreba zadovolji.

Mislim da ne mogu. Sve dok traju ovakvi „sistemi“ naših međusobnih odnosa na Zemlji.

U svetu koji bi, nadajmo se - od sledeće godine, trebalo da nastane posle ovog sadašnjeg, jedna od ključnih promena sastojala bi se u potpuno drugačijem tipu odnosa među ljudima. Ljudi će se međusobnoo povezivati na osnovu sličnosti, ne na osnovu razlika i međusobnih karmičkih dugova. I - oni koji se povežu, a to se prvenstveno odnosi na zajednicu koju danas nazivamo brakom, postaju trajni duhovni i životni partneri, u najboljem i najplemenitijem smislu.

Tada će i ljubav biti jedno trajno i stabilno osećanje.

Dotle, svoju potrebu za ljubavlju, ukoliko nemamo spoljašnjih uslova za realizovanje, zadovoljimo kroz - poetske vizije o ljubavi.