Po suncu,magli i kiši,
po snijegu, koračam!
Nekad mi ništa nije jasno,
nekada samo dio a,nekada
opet sve shvaćam!

Koračam i idem sve dalje,
od trena,kada prekoračih
svoj rodni prag.
Iza mene ostaje put,ostaje
prav i krivudav trag.

Koračam i maštam; o
sigurnosti,ljubavi,o sreći.
Ali hoću li to doista imati?
Nitko mi ne obeća,nitko mi
ne može i neće reći.

Ja idem, ja kročim,a...
do kraja puta ne znam
koliko ima; još nekoliko;
proljeća,ljeta,jeseni,zima?

Ja koračam po putu života i
gledam samo ono;
što na njemu blista,šta je ljepota!
Ja,vremena nemam, za ono ružno!
(Ako pak netko,tako,svoje minute
troši ,onda je to doista tužno!)

Jer... Homo sapiens,je
jedino biće,koje zna za
(o)smijeh,i ako ga namam
na licu,onda je to za
mene  grijeh!

Sifi 18.01.´13

Autor:Bruno Nikolic
http://nibruno.blog.hr
CC SOME RIGHTS RESERVED