Ti,

        zmijolika ružo

         u košuljici

        satenskoj, glatkoj,

        duboko i vješto

      jezik svoj skrivaš....

      Ognjem ćeš sve sažgati

     stvoriti prah i pepeo

     a ja, tvoj drugi Jest

     mač sam u utrobi tvojoj

    koji rađanjem bezvremenim

     slatku bol razdiruću ostavlja

   rosni znoj

    kroz pore latica tvojih

   grimiznih...

  Amrita tvoja,

 esentia vitae

  u pehar na oltaru kamenom kaplje

  koju žedno čekam

  da kroz pepeo i prah

  tkivo novo stvori...

  O, Ti, Vječna

  koja Jesi

  i Ja

   koji se obavijam

  smaragdno spiralno

  oko trnja tvoga....

  Samo trenutak

  traje naše Dvoje

 a onda Ti

 Moćna,

 postaješ ponovo vječna Jedna...

 Ja, oplodivši svemir kroz tebe

 bivam pojeden

  da bi kroz maternicu tvoju

 satkao život

 i rodio novi plamen

 novoga svijeta...

 nestajemo

 u žaru iskupiteljskom...

 Gubimo sebe

 Da bi se sve kroz nas

 ponovo pronašlo...