ELEGIJA O G.
Nisam mogla danas da se ubijem.
Prvo što je Vaskrs.
Drugo, neviđeno mi se piškilo.
Malo, malo pa bih u wc.
Valjda sam zapatila upalu bešike.
Ili je to bilo od straha da ne umrem,
Što hoću da se ubijem.
Kažu, čovek u strahu hoće često da mokri.
Uglavnom,
Da nisam zaustavila auto
I svratila na benzinsku pumpu
Lokalnog lovatora
I lopova (u što je ovo sad pa bilo bitno?!)
Verovatno bih se ubila pa upišala
Ili obrnuto.
A to bi bilo ponižavajuće
Za moje potomke.
Majka im se upišana ubila
Majka im se mrtva upišala
Pošto sam svratila na tu
Benzinsku pumpu
Prestala sam da plačem
Da se morim zlomislima
O samoubistvu
Jer sam pokušavala da pišam
nad tim štrokavim čučavcem
a da se ne ugušim
da se ne isprskam mokraćom
sopstvenom
pa još
kada prska
meša se sa tuđom
odbija se o zapišani beton javnog klozeta
pazila sam da ne uflekam nove kožne mokasine
da turom ne dotaknem zapekle tragove tuđe razmazane stolice
po jeftinim i loše fugovanim pločicama
mada, kaže se govno
... dokle sam stigla?
Da! tragove razmazane stolice
različitih nijansi
ali da sad ne ulazim dublje u to...
bila bi to elegija o govnima
pardon, stolicama
a ne pesma o G.
gordosti
jedne prehlađene žene
o G.
ganutljivosti...
... nebitno...
O nekoj ženi
koja je htela da se ubije
irida
bglavac
