Lola! pogledaj me sada pravo u oči.

 Naša je sudbina došla po nas. Reci mi sada

 Da će ljubav i dalje upravljati našim sudbinama

A radost pokazivati garavu plutonsku obrvu.

 

Čuj! predviđeni o strašni sud, zagrljeni strašni sud,

steže svoje zube; bogovi smrti i rođenja

tjeraju prijatelje da nas umore, Pilat je prepleten

sa Herodom u mračnom i ubistvenom veselju.

 

Lola! dođi bliže! Suprotstavi im se. Pročitajmo nekada zapečaćenu knjigu, sada otvorenu za naše oči!

Osveti našu ljubav i oslobodi našu vrstu

sa hrabrošću sve do zadnjeg časa...

...Da!

 Još se možemo smijati građankama i seljankama

u našem ekscesu agonije i strasti.

Mi sažaljevamo te sirote čedne ženice, bljutave djevojke i mlakonje, ta stvorenja iz prašine.

Sažaljevamo sve one okolišave lajavce

koji toroču o Isusu, etici, vjeri, razumu,

Ove sićišne čangrizavce, gipsane osobenjake,

čiji su životi jedna turobna ravnica,

jedno kišno, glupo Doba, poput njihove sive zemlje.

O mamurluku škrti!

Oni stenju i napinju se u klozetu

Crkvenom ili javnom, njihovo šokirano

uvređeno blejanje

"život ovog pjesnika bila je čista greška".

Da li je bila?

Budale! naša je najgora dosada bila uzvišenije uzbuđenje od svakog koje ste vi ikada osjetili-ili ćete osjetiti..

Što bismo mi brinuli, u ovoj pećini blaženstva,

ovom oceanu zadovoljstva, u kojem ronimo

I igramo se poput delfina, za užasno zujanje muha zunzara?

Ne, one nikada nisu bile žive!

Mi smo presretni i u jako dobrom raspoloženju.

Što znamo? Nije važno. Znamo.

Dovoljno je to da smo ubili Sfingu,

izradili njeno vračanje, razriješili njenu kob;

I mada je njeno vino smrt za onoga tko ga pije

Mi ćemo lumpovati zauvijek u grobu.

Pili smo volovsku krv;

A svi naši neizmireni bolovi

Bolji su od lako svarljive nevinosti..

(Iz zbirke poezije "Oblaci bez vode)