UVEK JE MIRISALA NA MILANO

 

 

Uvek je mirisala na Milano...

Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je, možda, upravo otišla.

 

Ne, nije...

Pakovala je svoje stvari.

 

Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena “in flagranti” sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...

Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.

Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.

Zadivljujuće jednostavno...

 

-Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...

 

Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.

 

Sretan sam ja momak...

Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.

 

Hajde konju...

Reci joj...

 

Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.

Želiš nešto moje? Zauvek?

 

-Da li bi prezime moglo da posluži?

 

Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.

Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.

 

Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruku na svoje obe.

 

-Neću da se mešam, Riđa, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

 

Đ. Balašević