Eh, sad mi duša niže,
sto drugima pomoć ne stiže..
i tiho šutim,
suze gutam
pustinjom svojom potajno lutam..

Jer moje lice ne kaže sve,
moje lice se i dalje smije
i svoje boli potajno krije,
sve što druge bije,
moju dušu polagano brije..

Nit po nit,
s bolom s duše se otkida,
a samo zato
što vidim poglede prazne...

Poglede što grabe,
poglede što biju,
i svoju istinu kriju
a druge boli..

Pa zar moze
o , dobri Bože
onaj što vidi
slijep biti..

I to me dira,
jer ne znam prevesti
istinu svoju,
pretočiti je ljubavlju svima
I da se osjete sretno i jako
u nutrini svojoj
jer samo tamo mir počiva
i samo tamo je izvor svega...