Kad bi me netko pitao što želiš,rekla bih

 želim mir,ali mir od ljudi

umara me stalno razmišljanje o njima

što žele,što očekuju od mene

 umara me moja potreba da im se sviđam

 pitanja jesam li im zabavna

 da li me smatraju glupom

strah da ih povređujem

  sumnje da li me vide

zapažaju li me

vole li me

itd u beskraj

želim biti samodovoljna,neovisna

okrenuti se samoj sebi,

onome što ja želim i volim

želim biti sebična

dosta mi je moje nesebičnosti.

dosta mi je stalne brige za druge

dosta mi je predviđanja

 što se kome može loše dogoditi

a da ja moram spriječiti

 nadolazeće katastrofe

dosta mi je obaveza,dužnosti,obzirnosti

ljubaznosti,pristojnosti,finoće.

to je sve gluma

glumatanje pred drugima

dobra ….moram biti dobra

i tiha …ona koja ne talasa,nego smiruje

umara me natjecanje s tim drugima

držanje koraka s njima

nastojanja da me baš ne ostave daleko iza sebe

nastojanja da smo bar nekako ravnopravni

bar naizgled,bar naoko

ali onda se moram truditi,gurati se

meni se to tako više ne da

dosta mi je ostataka moje ambicioznosti

još se povremeno rasplamsa

a pitam se čemu?

dosta mi je ljudi oko mene

hoću se uvući u svoju čahuru,svoju ljušturu

i tu biti sama samcata

da se jednom dogovorim sama sa sobom

što sam i tko sam,što ja to volim,što ja to znam,

što želim,što me zadovoljava,što me čini sretnom

koje  su to moje neistražene mogućnosti

moji još neotkriveni talenti.

i da tako i tek tada  izađem pred svijet

s punom sviješću i jasnoćom

da sam to ja

 i da sam slobodna

 od svih pokušaja utjecaja, ograničavanja

uvjetovanja,ucjena

očekivanja,zahtjeva,moranja,trebanja

slobodna…da  me briga

ljuti li ili povređuje nekoga

viđenje mene takve nepokolebljive

slobodne od manipulacija svih vrsta

tuđih i mojih