Sećas se radosti doručka našeg,
što sam ga vesela nama donela?
Sećas se mirisa bele kave,
toplog kruha i malenog dara.
Setan te pogled u daljinu vodio;
moja je ruka toplinu tvoje želela,
po neku bezveznu sam rekla i čekala.
Stiskala sam zube i usnicu grizla,
skrivala pogled i na kraju zaplakala
Pitao si me: zašto?
Pa evo radosti moja, kada želiš znati,
koga ti ne voliš i strastno ne ljubiš,
taj trpi i pati.