Mama , ja nemam više pet godina

 i meni moja kuća postaje pretijesna

 ležaj mi je čitav grad

 a stol i prozor i više planeta.

 

 Obuci , obuci svoju staru

  novu odoru

  hajdemo slušati kako potoci teku

  možemo bosi hvatati mjesečev poljubac

  Nemoj mi reći da ne osjećaš !

 

  Popusti , popusti nad svim što te koči

  Nema ti spasa , odahni !

 Stvarajmo metež u životnoj basmi

 po prvi puta ponovljeno zlo .

 

 Što to ?!

 

Eh , nije bitno, budimo mi

 oni koji su zaboravljeni

  od postanka svijeta

 oni za koje se treba brinuti

 Moćni , jaki i silni

  najbolji Bogovi

  Pod zavjesom boje dana i noći.

 

  Strgni , strgni tu uznemirujuću koprenu   

   vlastitog  straha

  poslije svega , baš iza smrti

  kad spere te vlastitih očiju sjaj

 ; nađen pred sobom golim i Apsolutnim

  sva nesavršenost u prah će se sasuti

 

 Dah ti treba da ga potjeraš

 dalje od sebe i k sebi ; anihiliraš

 saznanja bez pravog dovršenog

 znanja u Potpunost potpunosti .