Mi vidimo, kako ko, i koliko ko, tek - vidimo,

neko ima oštriji vid, kao soko sivi, neko tek,

uz pomoć naočara, samo za čitanje ili i onako.

I svi mi, takvi, jasno ili pomalo jasnovideći,

učestvujemo u "ćoravim bakama", a to znači,

sa povezima preko očiju, idemo i tumaramo,

po životu ovom, tek-tek udarimo glavom o zid,

pa idemo bez prepreka, pa se sapletemo, ili -

neko nas saplete, pa u rupu, pa opet pravo i fino,

pa glavom o zid, pa zadnjicom u baru, u šiblje...

Mislimo mi da odlično vidimo; tek ne vidimo,

samo, da nam povez preko očiju ipak smeta.

 

Kao i u svim "ćoravim bakama": glas ili glasovi,

odozgo, sa strane, bilo otkuda, zavisi kako i gde

mi čujemo njih, usmeravaju nas: "pravo!", "ne,

ne tamo!", "zastani malo!", "hajde, sada požuri!"...

Ali, aman, ko da čuje taj glas, ili te glasove, jer -

oni su nam više nekako u glavi, nego što spolja,

od spolja dopiru; toliko su tihi, tihi do nečujnosti.

Doduše, kada se udubimo u svoju tišinu, sasvim,

čujemo ih dosta jasno, čak vrlo jasno, ali ko će,

da se udubljuje u svoju tišinu, kada buka i sjaj,

mame sa svih strana, ko da se isključi, baš sada?!

Neka, tumara se malo više, sa povezom, malo,

malo levo, pa desno, malo u zid, malo pravo,

tako mi nekako teramo po ovom životu, sve dok...

 

Retkima dosadi i dojadi ovo i ovakvo tumaranje,

pa počnu da zastajkuju u opštoj gužvi i jurnjavi,

da zastajkuju i da se zapitkuju: gde to i koga jure,

kuda idu, da stignu, i kako da stignu, kada se sve...

nekako kao da se vrte u krug. I samo što počnu,

da zastajkuju i da se zapitkuju, šapat glasova

odjednom postaje im sve čujniji, njima sve jasnije,

kako i kuda da se kreću, sve manje idu, kao i svi,

po opštoj inerciji: malo pravo, malo glavom u zid...

jer tada i koprena počinje da postaje providnija,

sa tendencijom da se smakne sasvim, nepovratno.