Sve dok bijelo inje jesenje

            ne padne na moju vranu

                    valovitu kosu,

                  čitav život čekat ću

                   tebe koga ljubim.

 

             Ti si već odavno otišao,

              i u čežnji za tobom,

                      ne znam,

              moram li sada na brdo

                  tebi u susret izaći,

                     ili mi je čekati,

                pa će brdo samotno

                     kmeni dole sići.

 

                 O, radije bih umrla

               ili tvrdi kamen iz gore

            kao jastuk stavila pod glavu,

                 nego da me očajnu

             i dalje čežnja tako muči.

 

Baš me zanima kome je japanska carica ove stihove napisala. Dali svome caru? Dali nekom samuraju ili nekom čuvaru u drvenoj kućici u njenoj šumici. Prekrasno. Nije joj se ni sanjalo, da će jedna princeza u 21.veku zaplakati čitajući njenu pesmu.

U spomen na njihovu ljubav.