Padala je kiša, tiho, kap po kap,
nastala je rijeka, a u rijeci slap.
Jedna mala kapljica, prestade da teče:
"Neću više s vama" - iznenada reče.
Bilo joj je tijesno, samoća joj treba,
pa se poče uspinjati visoko do neba.
U samoći, na nebu, nije dugo bila,
jer za društvom želja, u kapi se krila.
Srce njeno počelo je za društvom da vapi,
pa se brzo udružila sa nekol'ko kapi.
Rodilo se novo sunce, a nestade mrak,
kad na nebu pojavi se ogromni oblak.
Iz oblaka krenule su prve kapi kiše,
ili sama, il' sa društvom, kap ne brine više.
Čas samoću, a čas društvo, sudbina nam nudi,
šta god život da donese, zadovoljan budi.
irida
bglavac
