..ja prema sebi još znatnije stoga sam

 Ne mogu se dragi moji , praviti Mrtva

 a Da ne pričam jer Ne Biste tada znali

 što je To mene zadesilo.

 

 Stoga sa grobnog baldahina silazim

 prolazeći  velovima Njenim

 da pred Vaše lice Donesem Njen smješak

 tek uhvaćeni - zreli za branje

 trnovite braće u srodstvu tome, nazvano

 lijepim imenom bodljikava Glasa :

 

 A vi , što stojite tamo , ta priđite

 bliže Ruža ugrist vas neće

 

 Ja trnje Njeno sakriti za vas Ne mogu al

 plakat ću bolno ako vas okrzne,

 

tek njena Uzdanica sam, Jasna

Ja što Ni Nju ne želim da pozljeđujem

 zube joj orobivši uz žalovanje strašno

 što ona tad nebi mogla svoje mirise

 zamamne širiti ; jer ne kiti se cvijećem

Uspravnim paperja ta meka

 

 I glasi njenih grana mnome vječno carevaše

 U Prostoru Davnom

 što skrito biva samo od žarkog sunca

preuzbuđeno i posramljene  divotom

 svojom kao optočene djevice tim draguljima

 strašnim i zubom trnovite krvi

 

  Ja pokidati neću nit latice nit trnje

   al korjenje hoću da u Sebe ga zasadim.