Ave Adonai
[Posvećeno G. M. Marstonu]
Bled poput noći što bledi,
u biserno čistom paviljonu zorinom,
ja tebe čekam, dok moje golublje grudi
drhću, bog jedan njihov gorki gost –
nisam li ukrasio svoje nokte
i obojio usne rumenilom?
Nisu li sa mene potpuno svučena
dela i misli koja te zaklanjaju?
Čekam te, duše rastresene
čeţnjom za nekom neizrecivom nulom
u svojoj najskrivenijoj kripti –
nisam li spreman da te iskusim?
Opasan oko bradavica na prsima
zlatnim pojasom slave,
Da li ti me čekaš, čiji ja sam rob,
kao što vuk vreba zalutalo belo jagnje?
Lanac zvezda praska,
a dubina noći proseda je!
Ti čija su usta plamen jedan
što sa svojim mačem od sedam oštrica istupa,
dođi! Grčim se u očaju
poput zmije uhvaćene u zamku,
stenjući izgovaram tvoje mistično ime
dok mi se jezik ne izdere i ne prokrvari!
Nisam li ukrasio svoje nokte
i obojio usne rumenilom?
Da! Ti jesi ja; delo se budi,
tvoja munja udara; tvoj grom divlja
poput mlade što cvili
u perjem ukrašenom mladoženjinom paviljonu!
2