Evo me, draga...

   Tvoj anđeo sjedi

   na rubu životne beskonačnosti

   i pognute glave

   čezne

  za konačnošću

  vječnosti s tobom...

  Sve sam zaboravio,

  svega se odrekao,

   zbog tebe

  poželih izgubiti sve:

  meko milovanje

  lahora nebeskog

  koji kroz gajeve zlatne,

  i aleje rascvjetane

   lice moje milovaše..

   susrete duša kristalnih

  u eteru čistom

  i otkucaje srca

  koje Očevim dahom dišu...

   Što će mi sve

   kad tebe,

   na zelenim poljanama

   vidjeti ne mogu?

   Čekao sam te,

  i još te čekam

  u bezdanu

  koji se ni paklom

 ni rajem ne naziva...

  Jedina...Stvori mi nebo...

  Bez oblaka,

 bez zvijezda,

 bez sumraka

  i svitanja...

 Budi moje sve

 i krilima svojim

  dodirni slomljena krila moja..

   Zagrli me

   i poljubi usne moje,

  Bogu nevjerne,

  jer  ga zaboravih,

 kad mi te oduze...

  Pokaži mi,

  da kroz tebe

  i On postoji...

  Pokaži,

  da bol i tuga

  ne pripada

  njegovoj Ljubavi...

  Budi moj život

  i uskrsnuće...