3.

Priđe li ti brat tvoj i rekne li ti zlu reč, ili izvrgne ruglu i podsmehu, šta ćeš misliti, šta reći?

„Eto, dođe mi otelovljenje samog đavola, i reče mi zlu reč, i izvrgnu me ruglu i podsmehu“?

Ili ćeš misliti i reći: „Ružno je to što si učinio, brate moj, ali ja razumem, senke tvoje duše suviše su jake u tebi, te te nagone da činiš to što činiš“?

Da osudite kao otelovljenje zla nekoga ko vama samima učini jednu zlu stvar - tera vas vaše samo zlo, koje čuči u vama, u nekome jače, u nekome slabije, u nekome jedva primetno. Čak i ako se pogledate u ogledalo i vidite samog pravednika i sveca, sve dok duboko razumevanje i praštanje ne rukovode vašim mislima, rečima i delima, odraz u ogledalu vas vara.

Kad zlo u sebi sasvim raščinite, umećete da gledate dublje, pa ćete i u bratu koji vam priđe i rekne vam zlu reč, ili izvrgne ruglu i podsmehu - videti i zlo koje ga nagoni da to čini, ali i dobro koje negde, makar u nekom kutku njegove duše mora postojati, makar kao namera, kao pokušaj, kao zračak, koji je još slabašan da probije jaku tamu.

Pokušaj da o onome ko ti rekne zlu reč, ili izvrgne ruglu i podsmehu razmišljaš i govoriš sa “ali”: “Ružno je to što si učinio, brate moj, ali...!”