Nitko o Meni Nema dobro Mišljenje

 I neka im Baš Tako bude

 Mene susretahu Oni sasvim slučajno

 u pogledima Beskrajnim

 

 Oh...kakvu samo krajnost nazriješe Tu

 oni-kakvo besciljno Lutanje Proklete

 kuće Otjelovljene pri koraku

 Mome.Tužan je čas Našeg Rastanka...

 Ne zbog Rastanka već

 zbog Nerazumijevanja Njihove kože Vlastite .

 

 Oh, kako Nisu mogli Vidjeti oni

 Kako Moja koža se ježi pod Njihovim

 pogledima ko Njihova zadnja

 ponoćna stanica Nepostojećeg vlaka

 sred zimske pustoši .

 

 Dođi tu, o Putniče!Zagrij se o Moje

 preteško rame, osloni se

 od ujeda zmije- siguran

 Pogosti tijelo Moje, krv ispi

 do Posljednje kapi- ostatke baci

 Mravima da me Pronađu.Ta vrijedna

  stvorenja s očima od srebra ,mišicama

 tigra i tijelima beskrajnim

 

 ko maleni smotuljak bjelila gurahu

 Me oni svojim ustima okrečući praveći

 grudne naslage da me Njihovi

 podzemni otvori u svoja Usta uhvate

 a Njihovi nosevi, Oh sićušni nosevi

 crveniji od crva što krvari Nježno,

     plakahu Nad mojoj sudbinom

 

 Ko Posljednji gosti-Gostismo se Mi

 na Zemlji Tuđinskoj Toj - I JA I Mravi

 ne razumjesmo bez stida kakvo

 Teško kamenje Nad Njihovim Glavama

 leži , glavama što ne sagibahu  se nit

 uzdizahu Ikada pod nebom

 zemaljskim a Mi- ko posljednji tvorci

 Nečastive gozbe oprezno  poderasmo skute

 Njene-zemaljske žene u crnom-

 Posljednje udovice

i uđosmo pod Kožu Njenu

 da ondje Pronađemo Mir