Pobuna

Nijednog trenutka nisam pomislio da naslovna reč nema veze sa reči "pobuna", ali "pobuda" zvuči nežnije i angažovanije u vremenu kad znamo da ni revolucija ni evolucija ne čine ništa dobro za čoveka. I, kako sa ovog sveta nestaje lepota, raste čovekova neodgovornost da bilo šta učini ili preduzme u tom smeru. Zbog toga neprekidno ratujem sa mladima jer stare prebrzo.

Nametnuti modeli, koje su oni prihvatili, uništavaju im energiju. Prekomerna upotreba ekrana čini ga mrtvim, u najmanju ruku otužnim. Kada se ugasi ekran, on potamni, slično se dešava i sa ljudskom dušom. Ovaj vek nije pobegao od nesreće prethodnog. Kapitalizam je učinio da se čovek intenzivno usami, a iz usamljenosti proističe patologija patnje. Predmeti su pritisli čoveka. Ljudska vrsta postala je "prezasićena suština" presvučena tkivima i kožom. Skovano oruđe, kaže Žan Bofre, doći će čoveku glave. Niti može da uđe u sebe, niti bilo šta da stvara iz sebe. Pronađena sredstva proizvode sve bolje od čoveka, samo jedno ne mogu - ne mogu da proizvode ljubav!

Zatekli smo se u kavezu nametnutog tehnološkog varvarizma.

Ako čovek želi da se spase, najbolje je da ne zna šta se dešava u svetu. Pobudnost i Pobuna mogli bi čoveka vratiti sopstvenoj energiji. UPOZNAJ SEBE ne bi više bila ironična rečenica. Danas revolucija ne treba da dođe putem krvavih događaja ili oružjem, već potragom za novom slobodom. Slobodom koja se suočava sa novim ropstvom bezindividualne nemoći. Zbog toga treba ustati rano i umiti se na izvoru gde odgovori ne negiraju pitanja. Nikad ne možemo biti poraženi ako celog života tragamo za pitanjem šta je život.

Kompjuteri su proterali prijateljstvo iz čoveka.

Dok god bude vladala ekranska dogma (televizor - kompjuter - telefon), nemoguće je bilo šta promeniti. Zbog toga nesposobni za menjanje očekuju tu čarobnu reč - Promena. Dok ljudi bulje u svetlucave površine, nemaju vremena za novo, hrabro, riskantno. Prepuni straha i zabave oni ne razmišljaju da bi nam dobrodošla jedna individualna i civilizacijska revolucija.

Bokal spektakla i siromaštva najslađe se guta. Svet treba uznemiriti nevinom iskrenošću. Kakav je to svet u kome je nestao autostoperski zanos. Takav svet jedino može da "napreduje". On se ne zaustavlja da bismo mogli da osvežimo pogled, nego nas nagoni na liticu sopstvenim kolima. Romantičarska strast mladosti pretvorila se u sajber starost. Svet u kome nema "stopa" treba jebati do krajnje iscrpljenosti, sve dok se pali čovek ne uzdigne i ponovo podigne palac desne ruke. ZA SPAS!

Savremeno i primitivno se više ne razlikuju. U obe epohe čovek nije mogao da prepozna svoj smrad, a tuđi jeste. Na kraju svih mišljenih misli krije se nada. Nada koja ne pristaje na zagađenost, na napredak rata i prijateljstvo smrti. Pobuna je instinkt za životom.

Možda je pobuna teška reč jer pobunjenici ili eliminišu sebe ili nekog drugog. Reč Pobuda (kao ni pobuđenici) ne želi nikom ništa nažao. Ona jedino sugeriše da se ponovo netehnološki probude sloboda i ljubav i da se svet i čovek iščupaju iz sveopšte deponije.

Dete

U svim protivrečnostima koje nam nudi savremeni svet dete je najsamostalnije. Ali to niko ne voli da čuje jer ga ono nagoni na razmišljanje i neodrastanje. Zadržati početni smisao težak je posao, teži nego biti rob biznisa i zaposlenosti. Ljudi danas u velikoj meri po ceo dan rade samo da ne bi morali da se posvete deci.

Biti rob je neodgovornost, biti sa detetom - odgovornost. A to najviše zamara i usmerava ka probuđenosti lične odgovornosti. Dete ne vole roditelji, ne voli ga ni društvo jer, posvećujući mu se, gube trku za zaradom. Uspeh je važniji od dece! Decu - dete ne vole ni intelektualci jer ih ometaju na putu ka uspehu, diskredituju ih na lestvici vrednosti. Retko kad sam video profesore i akademike da se igraju sa malim ljudima i da vreme posvećuju bezbrižnosti dečjeg sveta. Dete je proterano i sa ulica velikih gradova. Svet mora biti ozbiljan. Autoritet mora biti zavijen u distancu, otuđenje od mašte i nevinosti. Zaboravlja se da jedino dete zna da je igra važnija od hleba. Kao i Reč.

Kad se odraslom nešto naredi, on se oseća slobodno. Dete ne! Odrastao čovek je nezrelo dete. Dete je zrelo biće jer nema strah od budućnosti. Dete nosi besprekornu kreaciju, momentalno oprašta i prepuno je poverenja... a čoveka je sve to odavno napustilo. Lično, voleo bih da učimo od dece, a ne obrnuto. Dete je otimač od zaborava prema početnosti. Tako se neprekidno imunizuje vitalitet.

Odrasli poseduju ingerencije za stradanje. Tragedija je napor u koji se najviše investira. Dečja percepcija je rasterećena. Ona traga za neistrošenim delovima umetnosti i života. Dete ne misli, ali dobro misli. Lašek Kolakovski dete smatra participom iz kojeg curi sekrecija podsvesne i nesvesne filozofije. Zbog toga sam, epohalno, nostalgičan za dobom deteta. Ponekad ga nazivam - DECIJARHAT, a ponekad sam sprovodim egzistenciju čiji su nazori zasnovani na ponašanju deteta. Dete, ipak, najlakše prolazi kroz životne Scile i Haribde.

Deca su ljudi bez prohteva, sem ako ih ne zatrujemo kupovinom bespotrebnih igračaka i aparata. Nevaljala deca su dobra. Mogao bi dopisati: nemirna, ali mi se više sviđa taj epitet nevaljalstva koji bi mogao da se otrgne iz rigidnih ruku odraslog čoveka. Čoveka koji ne misli niti stremi humanijem svetu, kao da je zaboravio na lepotu, sreću, radost...

Na sreću, deca pate i nisu zadovoljna što više nema četiri godišnja doba: zima, proleća, leta, jeseni...