dan kišni i noć jedna jednako mokra....
jedan golub rasni nalazi odmor i sklonište.... pod krovom moje terase.... pogledamo se nekoliko puta tog popodneva tmurnog.... te večeri ljetne.... te noći rominjave.... tog jutra prije nego je odletio....

ja.... ne znam što golubu znače toliki dugi sati čekanja.... zašto mu ne zasmeta prisutnost.... ni zvuci klepetanja po sobi, ja ne znam....
on čeka....
što je više: umor ili mir....
on zna trenutak, točnu uru, od 17 do 7, da opet poleti.... a ne gleda na sat.

ti.... ti si daleko.... nevidljiv.... a ja te ipak vidim.... nečujan.... a ja te ipak čujem... zidovima zazidan.... a ja te osjećam....

mukotrpno i nevjerojatnom disciplinom, postavljaš ograde oko sebe.... da te štite.... zapravo gradiš zatvor.... i šunulo ti nešto sada.... sad bi opet da poletiš.... jer preusko je postalo.... umjetno.... prenisko.... ti bi opet.... van.... i tamo negdje....

ponovo shvaćaš da je sve to jedna skupa varka.... sva ta sigurnost prostora znanog... obmana.... kojoj se daješ jeftino.... i da si sam.... nedefinirano gorak okus saznanja.... da nije sudbina ono što nas odvaja.... nego.... tvoj strah....

strah od slobode.... i čežnja za njom....
strah od istinski duboke blizine.... i čežnja za dodirom duše.... koja ljubi bez okova....
strah od umiranja i predanja u naručje Božje.... čežnja.... za onim što bivanje u ovom tijelu ti baš.... i ne da....

strah da ne počiniš opet neispravno nešto.... s pravom.... jer počinit ćeš.... ako ne ostaneš tu.... baš tu gdje jesi.... ostani.... dodaj neke nove blistave boje u tu sliku mutnu.... u taj prividan mir....

tvoj zov probija zidove.... duša dušu doseže.... srcem koje osjeća dubinu života.... van zidova.... neka nas....

golub ti nosi poruku koju pročitati nećeš.... ali ćeš znati.... kao što ćeš znati osmijeh moj u svemu tom.... odnekud.... skriven.... ali postojan.... za tebe.