Na žalost sve se više među ljudima oseća nepoverenje. Ponekada je opravdano u većini nije. U zadnjih desetak godina to se stupnjuje, sve više se oddaljuje čovek od čoveka.
Ako je neko ljubazan...i to se stavlja na vagu. Sumnja se, da je licemeran, da nešto hoće, da želi iskoristiti. To su (po mom mišljenju) ljudi koji su uznemireni, nešto ih muči, doživeli neko negativno iskustvo. Nedostaje im samopouzdanja, vera u dobro....
Pored toga u novijim "duhovnim" literaturama nailazi se na rečenice koje upućuju na otuđenje jednih od drugih. Piše u jednoj knjizi...a čitalac markirao. Nije napisao pored komentar, pa ne znam kakav odnos je imao do te "mudrosti".
"Ne poveravaj se nikome, makar da i nađeš nekoga ko bi slušajući te, zaista saosećao sa tobom, čemu bi ti to koristilo? Samo ćeš svoju tugu povećati njegovom" (Ugo Ojeti)
"Ne poveravaj se nikome"
Mora se imati poverenje u ljude, po cenu razočarenja.
"..makar da i nađeš nekoga ko bi te slušajući ZAISTA saosećao sa tobom, čemu bi ti to koristilo? Samo ćeš svoju tugu povećati"
Korist?
Imali ljudskijeg od toga, da se ima neko ko će salušati nečiju radost, žalost...nekoga utešiti, ohrabriti, sreću podeliti.
Sumnjičavi su sve više i mladi ljudi...traže nešto što nema, napeti su u odnosima.
Pristup čoveku otvorena srca "razoružava" na neki način, čak i onog špekulatora koji za svoju korist čini nešto što nije uredu. Ipak se zamisli nad svojim delovanjem.
Ne sumnjam u ljude. Ljudi imaju dobru dušu a razlog zašto se čini loše je... neznanje, okolnosti, životni problemi...izgubi se kompas.
bglavac
edin.kecanovic
