Mistička fantazija

 

Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekid­no su mu dosađivali, tražeći od Njega sve i svašta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih: „Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu je odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu", drugi: „Na dno okea-na, tamo te niko neće pronaći", treći: „Najbolje da se sakriješ na tamnu stranu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronašao?" Na kraju, Bog se obra­tio svom najpametnijem anđelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?"

Anđeo se nasmešio i odgovorio mu: „Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne za­laze".

Ova drevna indijska priča sačuvala je svoju aktuel-nost. Podsetite se jednostavne vežbe pažnje koju sam vam predložio. Ona vas vodi do vašeg srca. Vodi vas vašoj kući. To je značenje onog „vraćanja sop-stvenom srcu". Vratite se svojoj osnovi, vratite se sebi, i to na jedan veoma jednostavan način. Sve što treba da učinite je da stupite u dodir sa sopstvenim telom. Ali to morate sami da učinite. Ako budete istrajni, vremenom ćete otkriti neizrecive stvari, i to će vam doneti duševni mir. Vaše srce biće ispunjeno mirom i svi strahovi će iščeznuti. Ali za to je potrebno vreme. Za unutrašnji mir ne postoji magič­na formula. Do njega se stiže sporo, uz puno strplje­nja.

Možda ćete mi reći da je baš vreme ono što vam nedostaje. Međutim, ako nešto zaista hoćete, uvek ćete naći vremena za to. Na primer, kada vozite. Ose-tite volan koji držite, osetite sedište pod vama, sto­pala u obući, postanite svesni svoga tela, stupite u dodir sa čitavim svojim telom. Nemojte samo zat­varati oči! To će vas smiriti i pomoći vam da otkri­jete šta sve ove vežbe mogu da vam pruže.

Dozvolite da nabrojim neke od efekata takvih vežbi, iako se gotovo nikada ne može umovati o nji­ma. „Učini i videćeš!" kaže se na Istoku. Ali šta uop-šte treba da se dogodi osobi koja izvodi ovu vežbu? Ona pre svega vraća vitalnost, živi sopstvenu sa­dašnjost. A to je nešto izuzetno, kada zaista živimo sopstvenu sadašnjost. Često vam se desi da ne znate gde ste ostavili neku stvar? Stalno ste napeti, na ivici iscrpljenosti? Niste u stanju da se usredsredi-te? Ne sećate se ni onog što vam se juče desilo? Sve su to simptomi koji ukazuju na vašu potrebu da ži­vite svoju sadašnjost. Jedan veliki indijski guru raz­govarao je s grupom menadžera, rekavši im: „Kao što riba umire kad je izbačena na suvo, tako ćete i vi umreti ako ostanete ulovljeni u svetovna zbivanja. Riba mora da skoči u vodu, tamo je njen život. Vi morate da se vratite svome srcu!" Jedan od menadže­ra ga je pitao: „Hoćete li da kažete kako treba da se okanemo svojih poslova i odemo u manastir?" „Ne, ne", odgovorio je guru. „Nisam vam rekao da odete u manastir; nastavite i dalje sa svojim poslom, ali vratite se svome srcu."

Shvatate li? Vratiti se srcu ne znači posvetiti se nekom tajanstvenom planu mističke fantazije. To samo znači povratak kući, sebi samima, da ponovo živimo sadašnjost. Tek od tog trenutka ćete početi da živite.

Osim toga, ove vežbe će vam doneti duševni mir, spokojstvo, navešće vas da razmišljate. Brzina je čudesna stvar; nemam apsolutno ništa protiv nje. Ali kada se brzina pretvori u užurbanost, tada posta­je otrov.

Japanci imaju poslovicu o kojoj treba ozbiljno razmisliti: „Onog dana kada prestaneš da putuješ, konačno ćeš stići". Ja bih to rekao ovako: „Onog dana kad prestaneš da trčiš, konačno ćeš stići".

To me podsetilo na priču o ocu koji je sa decom bio u muzeju i neprestano govorio: „Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa ne­ćete videti!" To je ono što je užasno u životu. To je ono što svi mi radimo.

Provodimo život u napornim pokušajima da ušte-dimo vreme i, u međuvremenu, mi proćerdamo taj isti život. To je ono o čemu je govorio Isus: „Osvojio si svet i usput izgubio dušu".

Postoji priča o mladom čoveku koji se vozio sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom. Jednog dana, dok je jurio autoputem, žena je otvo­rila auto-kartu i rekla mu: „Dragi, prošli smo izlaz sa autoputa!" da bi on, sav ponosan, uzvratio: „Nije bitno, potukao sam sopstveni rekord!" Eto užasa modernog života. Svi mi prolazimo kroz to. Ali zna­te li šta će vam pomoći da izvedete vežbu koju sam vam predložio? Evo šta: potrebno je samo da uspo­rite.

Koliko vam vremena treba da biste stigli na po­sao? Dvadeset minuta? Probajte da utrošite dvade­set i pet. Znam da će neko pomisliti da nisam nor­malan, ali samo me poslušajte. Koliko vam treba da doručkujete. Pet minuta? Doručkujte deset minuta! Čestitajte sebi za svakih nekoliko trenutaka koje do­dajete svakoj stvari koju činite. Za nedelju dana po-čećete da živite u sadašnjosti.