Hodajući jutros po utabanoj stazi :) do pijace, u jednom momentu osetim miris lipe. Rascvetana  zamirisala, a meni vratila misli daleko nazad. Platnena vreća puna mirisnih cvetova u špajzu.

Čaj koji je bio često u šalici dok sam bila dete. Miris toga čaja i dan danas volim. Pili smo ga i pili, sa šećerom ili medom...Mnogo kasnije sam čula da previše lipovog čaja nije dobro za srce (!?) Možda zato moje srce zadnjih godina trokira :)

I još puno takvih mirisa i detalja me podsete na ranu mladost.

Zašto sve više i više? Zašto ne toliko u periodu dok sam bila mlađa? Gde su i zašto bili sakriveni ti setni osećaji. Sa radošću sam se prisećala i pričala o branju lipe, kamilice...belih plehanih doza za šećer sa malim plavim kuharom na sve četiri strane...

Popuštam! Svake godine sve više. Osetim od skora, da me ti osećaji više ne vesele, već rastužuju. Gde mi se gubi hrabrost? Ko mi je krade?

I taman kada mi je iz misli izašla lipa...vidim pred jednom zgradom unose u kamion stvari....seli se neko...Setih se svojih prijatelja koji će se odseliti septembra...i opet neka seta.

Idem tako dalje sva spuhana, na semaforu čekam znak: avanti!... zaustavi se jedan automobil... registracije iz moje domovine...Zurim u šofera...kao da ću videti nekog poznatog :)

Na pijaci sam se razvedrila..Šareniš od povrća i voća..lepota. Sretnem susedu...(devojku ko ja :)hoćemo li na jednu kavicu...naravno...

Druga jutarnja, (prvu sam popila sa vama :)... Za susednim stolom jedno dete pije kakao i sladi se sa roladom...nije kokosova već čokoladna i eto setih se i vas..i nasmeših se.

U nečemu sam od uvek bila osetljiva, a u zadnje vreme se je puno toga sakupilo.. sve više i više...

zašto me hrabrost napušta...zašto strah preuzima moje misli...trudim se...nedam se...pa ipak... jača je. Prepustiti joj se neću a ni podcenjivati je nesmem.