I danas me, opet, zaprepastila količina ljudske gluposti. Koliko ljudi mogu biti povodljivi i lutati ko guske u magli. Dakako, povod je bila opet korona, neiscrpna tema našeg vremena.

Našla sam se u blizini jedne osobe koja je usplahirano govorila o zaraznosti, smrtnosti od virusa i to potkrjepljivala nekakvim imaginarnim brojkama. Toliko se unesla u to da su u njenim očima zasjale suze, a lice prekrila zlokobna sjenka kataklizme. Nisam bila u mogućnosti otići, a ni slušati, pa sam joj rekla :

- Gospođo, ne vjerujte svemu što čujete na televiziji. Mogli bi se ugušiti u tim silnim patkama koje nam neprestano serviraju.

Bijesno me pogledala i nastavila svoju liturgiju o kovidu :

- Piše ....

-Piše i na plotu ..... pa nije !  - odbrusila sam i završila tu beznadnu raspravu.

Dok sam je promatrala, osupnula me je ta njena opsjednutost medijima, njena bezrezervna poslušnost, kao da iz njih govori sam bog. Spikeri su bili spasitelji, a dezinfekcijska sredstva sveta voda kojima se obilato zalijevala. Ona je stvorila svoju religiju.

I ne samo ona ..... Nije prvi put da sam se susrela, u zadnjih nekoliko mjeseci, sa ovakvim slučajevima. Jednom, nakon izljeva straha od virusa, upitala sam jednu gospođu :

- Jeste bolesni ?

- Nisam, ali .....

- Jel netko vaš bolestan ?

- Nije, ali ....

- Da li poznajete nekoga tko je bolestan ?

- Ne .......... ah da, (slavodobitno) poznajem jednog čovjeka .....

- Je li umro ?

- Nije, ozdravio je, ali ...... ljudi umiru .....

- Ljudi su uvijek umirali !

- Ali ne od korone ! ( ljutito )

- Da, ljudi 25.,26.,27....... godišta, pa oni bi umrli i da je muha sjela na njih !

- Bilo je i mladih ljudi koji su umirali ......

- Tako kažu. Čovjek ima cerebralnu paralizu, dva moždana udara, ali umro je od korone. Pored njega muha ne smije ni proletjeti, a kamoli sjesti !

Da odmah raščistim. Nemam ništa protiv starih i bolesnih ljudi, za mene neka žive u miru koliko ih volja. Ja samo hoću reći da su život i smrt jedan zatvoreni krug našeg tjelesnog bića. Svi imamo rok trajanja, a ljudi o kojima sam govorila gore su prošli svoj prirodan, ispunjen put i krug se zatvorio.

Mene zabrinjavaju ljudi koji ničce padaju pred medijima, koji dopuštaju da ih propaganda zatruje do te mjere da oni postaju poslušni kiborzi. Znam da su mediji mašinerija mogula koja se neprestano usavršava da bi ovladala masama. Ali, kako netko može dozvoljavati atak na vlastito biće kad svako to biće ima alate da može razlučiti zlo od dobrog, istinu od laži .... Kako može dopustiti da ga onečisti strahom, patnjom, anksioznošću ?! Što nije sasvim dovoljno stati, osvrnuti se, pogledati stvari vlastitim očima ..... i upitati sebe :

- Što ja mislim o tome i da li je to baš tako ?

Odgovori će doći iz unutrašnjosti sebe i njima, i jedino njima treba vjerovati.